Џони Калабрезе, члан генерације средње школе Томас Р. Проктор из 2020. године, има причу за испричати – ону која почиње у Utica Градски школски округ и завршава круг на сцени средње школе.
Вишеструко талентовани текстописац, извођач и композитор, Калабрезе је одрастао откривајући своју страст према музици и извођењу у Utica , град који зове домом. Сада се вратио у средњу школу Проктор, где води следећу генерацију као клавирски пратилац и помоћник музичког директора за извођење драмског клуба „Мала сирена“.
Током месеци пробе, Калабрезе је оркестрирао хармоније и делио лекције које су му помогле да се обликује као уметник. За мање од недељу дана, завеса ће се подићи. За Калабрезеа, ово није само мјузикл; то је прослава дома и узвраћања заједници која га је неговала.
Калабрезеова љубав према глуми почела је рано, још док је био ученик у основној школи „Џон Ф. Хјуз“. Од снимања Јутјуб видеа са сестром, до учешћа у мјузиклима у средњој школи „Џејмс Х. Донован“, знао је да жели да буде на сцени. Али у школи „Проктор“, његов фокус се померио са глуме на музику.
„Стално сам се мотала у хорској сали и свирала песме за све“, присетила се Калабрезе. „Госпођа Патриша Скарамела је приметила моје вештине свирања клавира и охрабрила ме да пратим хор. Тада сам схватила да ме привлачи музички аспект позоришта, а не само глума.“
Након средње школе, Калабрезе је даље наставио своју музичку страст, стекавши звање сарадника уметности из либералних уметности на Мохок Вали Комунити Колеџу. Затим је наставио да студира студије композиције на Перчејс Колеџу. Тамо је почео да пише оригиналне песме и сарађује на мјузиклима, укључујући „Crystal Clear“, оригиналну представу у пуној дужини коју је компоновао са својом пријатељицом са факултета, Калистом.
„Још увек смо писали песме недељу дана пре аудиција“, присетила се Калабрезе уз смех. „Било је хаотично, али ме је толико тога научило о сарадњи и преузимању ризика.“
Само две недеље пре представе, неколико чланова глумачке екипе је оболело од COVID-19, али су се пробе ипак одржавале уз чланове екипе који су носили маске у хибридном окружењу. Упркос овим препрекама, Калабрезе и даље сматра да је то један од пројеката на које је најпоноснији.
„Нисам имао спремне појединачне делове за све, па сам само дао партитуру за клавир и рекао им да импровизују“, рекао је Калабрезе. „На крају смо имали гитару, бас, бубњеве, шта год да вам падне на памет. Прошло је заиста добро, а изведба је чак и на Јутјубу.“
Данас, Калабрезе помаже студентима да искусе те исте лекције из прве руке. Он предаје хармоније и подржава глумачку екипу у изградњи самопоуздања на сцени. Боравак са друге стране продукције дао му је свежу перспективу.
„Различито је на заиста добар начин“, рекао је Калабрезе. „Има много више одговорности и лидерства, али иако ће део мене увек волети да наступам, такође заиста уживам да будем едукатор. Подучавање и тренирање ученика је награђујуће, и сјајно је помоћи другима да се баве нечим што вас страствено занима.“
Калабрезе приписује подршку наставницима средње школе и креативном окружењу што су му пружили платформу за експериментисање и раст.
„Проктор има неке од најбољих едукатора у том крају, и не бих био ту где јесам без њих“, рекао је Калабрезе. Посебно је истакао бившу учитељицу хора, госпођу Скарамелу, и наставницу енглеског језика и драмску редитељку, госпођу Лејси Стивенс, као менторе који су му помогли да обликује свој пут. „Сада поново радим са госпођом Стивенс, али са друге стране ствари.“
Када су Калабрезеа питали шта се нада да ће студенти понети са њим радећи са њим, он је нагласио важност уживања у путовању.
„Желите да схватите свој занат озбиљно, али такође морате да уживате у искуству“, рекао је Калабрезе. „Пробе за представу су рад на тим великим тренуцима током наступа. Али оно што заиста траје је све што се дешава успут: пробе, пријатељства која градите и вештине које учите.“
Такође је охрабрио студенте да кажу „да“ приликама и да знају када да кажу „не“ како би избегли прегоревање.
„Не чекајте дозволу да стварате... Преузмите иницијативу и идите ка томе“, саветовао је.
Калабрезе примењује исти савет на свој рад данас док наставља да гради каријеру као текстописац и извођач.
„Мој рад је тренутно још увек у прелазној фази“, објаснио је Калабрезе. „Стичем искуства овде у свом родном граду, али такође осећам ту потребу да одем негде другде, можда негде попут Њујорка. Дефинитивно могу да видим себе у каријери са више цртица: певач, текстописац, композитор, музички директор, пијаниста – некако комбинујем све то.“
Живети далеко од Utica и сарадња са другим креативцима помогла је Калабрезу да расте лично и уметнички. Та независност се види у његовом писању песама и лидерству, чак и када се носи са тренуцима синдрома преваранта. Поред „Мале сирене“, Калабрезе ради као пијаниста за „Хејдстаун: Тинејџерско издање“ у средњој школи Вотервил млађи/старији, која је отворена и затворена почетком овог месеца.
Калабрезе је размишљао о томе како је одрастао у Utica обликовао је не само то ко је он, већ и уметника какав је постао.
„ Utica „...довољно је мали да се осећа блиско повезано, али довољно велики да се мало изгуби“, рекао је Калабрезе. „Заиста ме је научио да ценим породицу и да романтизујем дом. Стварањем блиских односа са људима и тај осећај заједништва је остао са мном. Утиче на начин на који приступам свему, чак и писању песама.“
За Калабрезеа, његов родни град није само место где је почео, већ је то темељ који наставља да води његово уметничко путовање.